Ако се питате зашто да своје дете упишете у Змајеву школу, немамо никакву недоумицу да то треба да урадите зато што у нашој школи Ваше дете може да открије све своје таленте!
Небитно је да ли је то таленат за спорт, цртање, писање, рачунање, граматику, математику или стране језике, свуда смо укључени!
Доказ за ову нашу тврдњу је и чињеница да је удружење „Дани ћирилице Баваниште“ под покровитељством Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије расписало конкурс намењен ученицима основних школа за област: литерарни радови на тему МУДРОСТИ.
Радови су били подељени у старосне категорије. Сви ученици од петог до осмог разреда чинили су једну категорију, а додељене су по две прве, две друге и две треће награде у тој категорији.
Са поносом истичемо да су чак ДВА наша ученика освојила ОБА прва места у тој категорији!
То су Нађа Јеленковић, ученица 5-3 и
Тодор Николовски, ученик 6-5!
Честитамо младим литератама и желимо им много успеха у стваралаштву! А у наставку можете да прочитате њихове радове; састав и реп песму!
„Мудрост”
Заправо, ја немам појма шта је то „мудрост”. Знам реч, сви је користе, а у ствари, нико не зна да ми јасно каже каква је то мудра особа и шта та особа треба да ради да би била мудра. Да ли је то што вредно учим мудро? Да ли је бављење спортом мудрост? Да ли је срећна породица најважнија мудрост? Да ли је, уопште, мудро што то желим да сазнам?
У нашој кући постоји једна стара, дрвена, изрезбарена кутија, на највишој полици коју још увек не могу да дохватим. Прилично је велика и може доста у њу да стане, а ипак мала за превелике ствари. По себи има издубљене руже с бодљама и латицама. Мало је светлија са оне стране где сунце пада преко ње. Нико је не дира, не помера нити отвара. Мама каже да се у њој налазе одговори на сва моја питања. Можда је, баш та кутија, она права мудрост.
Када се не понашам баш лепо, када сам лења или незадовољна, мама приђе кутији, без отварања, све то лоше стави у њу. Неким чудом, све то лоше и нестане. Зато и не сме да се дира нити отвара. Могло би све да изађе. Иако сам радознала и понекад имам прилику да је узмем, а да то нико не сазна, нисам. Мислим да је та моја одлука заиста мудра. Зашто дирати оно што ти помаже само ако се не дира?
Добре ствари не треба мењати. Ако она већ има ту моћ да сви у кући будемо расположени, да нам однесе и тугу и немир, нека стоји ту где јесте.
Онаква, полупрашњава, али ипак вредна. Ружине бодље ме понекад плаше, али можда су оне ту да заштите и кутију и све нас у кући. Неко би рекао “обична кутија”. Није обична. Можда зато што верујем, она ми и помаже. Сам поглед на њу ми даје снагу. Сваки пораз учини лакшим. Развеселе ме те руже и латице. Чак и када не могу да је видим, она се појави у мојим мислима и помогне ми. Помаже и мами и тати и сестри. Најјаче делује када смо сви заједно, седимо испод полице, причамо и уживамо јер знамо да нас она штити. Заиста је лепо имати нешто што не тражи ништа, не захтева и не очекује, а увек је ту да помогне.
Моја мама је ту кутију добила од једне жене која је била јако несрећна. Када јој се срећа вратила у живот, сама кутија је тражила да иде код неког другог коме је срећа потребнија. Она се не продаје, нити се може купити. Нема цену. Сама бира свог власника. Ту жену је мама видела само једном, када јој је дала кутију. Рекла је да ће мама знати када дође време да је поклони неком другом. Јако се плашим да ћу, једнога дана затећи празну полицу. Шта ћемо онда? Ко ће нам помагати и ко ће нас штитити? Најчудније је то што мама нема тај страх. Чак ми се чини да прижељкује тај тренутак. Можда то значи да нам више неће бити потребна. Можда ће бити потребнија некоме другом. Само кутија то зна.
Уживам у овим тренуцима док је са нама. Не размишљам више шта ће бити сутра. Ионако ће то бити са или без наше воље. Та драгоцена ствар ме је научила да разликујем добро од лошег, пронађем снагу када је тешко и да је срећа свуда око нас, само је морамо видети и сачувати. Што се меме тиче, може да путује даље! Ја је и онако носим у себи.
Нађа Јеленковић, V3
