Велики људи су углавном друштвени, приступачни, саосећајни. Они имају велико срце и разум и свест толико широку да у њу стаје свет и са дугом и са свим залима и недаћама који га прате. У среду 25. маја 2022. имали смо част и задовољство да у градској библиотеци “Глигорије Возаровић” присуствујемо промоцији људскости, сарадње и заједништва, школи језика и културе, у исто време и промоцији професионалне оријентације, начину решавања конфликтних ситуација и великој животној лекцији како бити и остати фин. Наиме, у дружењу са Јасминком Петровић, писцем за децу чији текстови нас поздрављају са страница читанки и увлаче у стваран живот, искрен и необојен бајком и тепањима који одвлаче од стварности, затим, причама о одрастању и свим оним осећањима које га прате одавно су већ увршћене у школску лектиру. Јасминка Петровић је писац дубоко убеђен да је деци поред пуно смеха и радости потребна стварност, истина и освешћење и уплив у стваран живот и све животне проблеме који су саставни део људског постојања и свакодневнице. Не заобилази стога ни децу са темама рата, болести, губитка али их провлачи кроз утеху и убеђење да је сутра увек нови дан и да се и лоше ствари понекад и заврше а да се лепе изнова и изнова догађају.
У распону узраста од првог до осмог разреда, ученици наше школе су је опчињено слушали, учествујући са овом особом ведром, богатом знањем и искуством у необројеним областима и сферама људских делатности у играма речи, драматизацији конфликтних ситуација и разговором о темама на које нису ни слутили да ће бити потакнути. Пут настанка дела, људске приче, до мастиљавог трага на папиру у рукама читаоца је дуг процес, до краја уоквирен енергијом и радом великог броја људи, почев од писца, лектора, уредника, илустратора, издавача и библиотекара. До филмског платна пут није ни мало краћи ни захтевнији. У умовима деце отворен је један нови прозор, прозор у свет разноразних могућности кроз сазнање о широком спектру људске делатности али и приче о сарадњи, пријатељству, важности заједништва и тимског рада.
За мене је велико изненађење било да је једна особа успела да повеже толике генерације, да се при том ни у једном трену не осети летаргија, досада, незаинтересованост. Изузетан осећај нашим драгим тинеџерима мислим да је заправо приуштило баш непосредан однос наше списатељице са најмлађима који нису окованих осећања, поседују непосредност и отвореност попут наших великих писаца, који дух ведрине и непосредности чувају читав живот.
Хвала Јасминки Петровић на овом дивном искуству и топлом заграљају који нам је пружила на самом растанку. Са тим загрљајем смо понели и део њене животне енергије да нас прати и усмерава кроз живот. Данас у школској библиотеци је настао дефицит њених књига. Лепа реч, далеко се чује…
