Хемија и њен значај

Пре више десетина хиљада година људи су, тражећи боље услове за живот, случајно дошли до многих открића из области хемије – открили су ватру, научили да топљењем руда са угљем добијају метале и да их користе у различите сврхе, да обрађују животињске коже, добијају боје, праве вино, екстрахују мирисне материје.

Хемија је природна наука. Поред хемије природне науке су: биологија, физика, математика, географија. Све ове науке проучавају природу и објшњавају појаве које се дешавају у природи.

До својих сазнања хемија долази уз помоћ експеримената, тако да за хемију кажемо да је експериментална наука.

Хемија прочава суптанце, њихову грађу и особине. Она даје одговор на питања каква је нека супстанца и од чега је изграђена.

Пошто се материја налази у сталном кретању, супстанца, као вид материје је такође у сталном покрету. При том кретању супстанца се стално мења. Те промене супстанци као и механизме по којима се те промене дешавају предмет су изучавања хемије.

Тако можемо резимирати: ХЕМИЈА ЈЕ ПРИРОДНА ЕКСПЕРИМЕНТАЛНА НАУКА КОЈА ПРОУЧАВА ОСОБИНЕ, ГРАЂУ И ПРОМЕНЕ СУПСТАНЦИ КАО И ЗАКОНЕ ПО КОЈИМА СЕ ТЕ ПРОМЕНЕ ДЕШАВАЈУ.

Развој хемије допринео је развоју великог броја индусријских грана као што су: фармација, козметика, индустрија вештачких ђубрива, детергената, смола, лакова, боја,затим металургије, грађевинарства….

Хемија нам нуди увид у грађу супстанце. Она трага за ситним, људском оку невидљивим честицама, за начинима на који су оне везане у целину и објашњењима за такво везивање. Хемија је наука о супстанцама. Проучава какве су супстанце, од чега су изграђене, какве се промене дешавају са њима, шта је узрок тих промена и по којим законитостима се одвијају.

АЛХЕМИЈА

Са развојем алхемије почели су  и први хемијски експерименти.  Настајале су  и бивале унапређиване епрувете, лабораторијске чаше, разне теглице, пинцете, стаклени штапићи и други алхемичарски инструменти који су им омогућавали да растапају, сједињују елементе и анализирају појаве које су се дешавале током њихових огледа.

Алхемичари су веровали да могу да пронађу  камен мудрости, који његовом власнику дарује вечну младост, дуг живот без болести и недаћа. Називали су га још и еликсиром живота или  петим елементом. Веровали да  камен мудрости  може да претвори обичан метал у злато или сребро.

Алхемија  и алхемичари су се појавили почетком средњег века (2-6. в.н.е.). Алхемија је била  распрострањена у арапском свету, касније у 8. веку су је прихватили и Европљани. Црква није одобравала ову дисциплину, која је одувек била обавијена велом тајне и магије. Црква је сматрала  да циљеви алхемичара противрече црквеним догмама.

Европски владари и црква су рекли да је алхемија против закона, међутим људи су се, ипак, у тајности њоме бавили. Веома их је занимао прелазак обичног камена у злато, јер им је био циљ да се обогате.

Алхемичари никада нису успели да пронађу  камен мудрости . Данас, постоји начин да се од једног елемента направи други, али не помоћу хемијске, већ нуклеарне реакције. Међутим, тај начин добијања је врло скуп и самим тим неисплатив.

За алхемију су се интересовали познати доктори и филозофи Парацелзус, Авицена, учитељ цркве Алберт Велики и Тома Аквински и Исак Њутн.

ЛАБОРАТОРИЈСКО  ПОСУЂЕ И ПРИБОР

ЕПРУВЕТА се најчешће користи у хемијској лабораторији. Могу бити рауличитих величина јер се користе у различите сврхе. Епрувете се користе за рад са малим количинама супстанци, загревање супстанци, извођење хемијских реакција. Израђују се од посебне врсте стакла које је термо отпорно, тако да се могу загревати на директном пламену. Чувају се у СТАЛКУ ЗА ЕПРУВЕТЕ, који може бити израђен од дрвета, пластике или метала. Чистоћа епрувета се одржава посебним четкицама за прање епрувета.

ЛАБОРАТОРИЈСКЕ ЧАШЕ израђују се од стакла које није термо отпорно, те се не могу загревати на директном пламену. Загревају се на металном троношцу преко металне мрежице са ојачањем од азбеста. Користе се за мешање, таложење,  декантовање(одливање), испирање и загревање талога, прихватање филтрата при цеђењу и за извођење хемијских реакција.

ЕРЛЕНМАЈЕР или Ерленмајерова тиквица је конусни стаклени суд који има широко грло. Може имати више намена. Користи за мешање при извођењу хемијских реакција и при загревању супстанци.

МЕНЗУРА је цилиндрични стаклени суд који се користи за одмеравање запремине течности. Мензуре могу бити разних величина. На зидовима мензура убележена је запремина изражена у кубним центиметрима.

СТАКЛЕНИ ЛЕВАК се користи  за цеђење или за пресипање течности из једног суда у други.

РЕАКЦИОНИ БАЛОН се употребљава као посуда при загревању течности или за извођење хемијских реакција. Причвршћује се клемама за сталак. Балони могу бити са равни и округлим дном.

САХАТНО СТАКЛО обично служи као поклопац за чаше и ерленмајере. То је посуда у којој се одмерава супстанца или изводе хемијске реакције са врло малим количинама супстанци.

СТАКЛЕНИ ШТАПИЋ служи за мешање супстанци, пресипање течности и део су апаратуре за цеђење.

ПИПЕТА служи за прецизније одмеравање запремине течности.

ПРОПИПЕТА се користи за безбедно одмеравање запремине течности пипетом. То је наставак који се додаје на пипету.

БИРЕТА служи за најпрецизније одмеравање запремине течности.

ШРИЦ БОЦА служи за чување и сипање дестиловане воде.

АВАН СА ТУЧКОМ се прави од керамике, порцелана, метала или дрвета. Употребљава  се за уситњавање супстанци.

ПОРЦЕЛАНСКА ШОЉА  се може  загревати на отвореном пламену. Употребљава се за загревање течности. Поставља се на троножац и придржава се  металним машицама.

ПОРЦЕЛААНСКИ ЛОНЧИЋ се употребљава за жарење чврстих супстанци на високим температурама. При загревању на пламенику се поставља на троножац преко металног троугла за жарење.

ШПИРИТУСНА ЛАМПА се употребљава  за загревање супстанци. Као гориво користи се алкохол- шпиритус. Израђује се од стакла или гвожђа. Уместо шпиритусне лампе се може користити и гасна грејалица.

ДРВЕНА ШТИПАЉКА се употребљава  за држање епрувете при загревању.

ШПАТУЛЕ И КАШИЧИЦЕ  се користе за узимање супстанци чврстог агрегатног стања.

ХЛАДЊАК ИЛИ КОНДЕНЗАТОР је део апаратуре за дестилацију, изграђује се од стакла. Састављен је  од две стаклене цеви- унутрашње кроз коју пролази пара која се хлади, и спољашње шире цеви, кроз коју пролази вода за хлађење ( у смеру супротном од струјања паре).